Nakon što sam malu i slatku intelektualnu stariju koleginicu iz književnog kluba stavio u krilo, počela je svakodnevno da seda.

Jednog dana, stolica iz književnog kluba je pozajmljena drugom klubu, pa je ostala samo jedna. Šo i Juzo su se prepirali oko toga ko će sesti na tu preostalu stolicu. Svako je želeo da onaj drugi sedne. Zbog njihove dobrote, niko nije hteo da popusti, pa je na kraju Juzino mišljenje prevladalo i Šo je morao sam da sedne na stolicu. Šo se osećao krivim što samo on sedi, ali tada mu je sinula ideja: „Zar ne bi bilo najbolje da ja, sedeći na stolici, postanem stolica i pustim Juzo-senpai da sedne meni u krilo?”...